В.П.Дис - Ноћ Љубави

"Romantic Stroll" by Brent Heighton

Једне вечери, као после града,
Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које,
Бијах као ван тамнице јада.

Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.

Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,

Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.

V.P.Dis - Predgrađe Tišine

*
Ja vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba,
Kad ustajahu duhovi iz groba.
*
Istina, ja znam, da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane,
Kad sam se nado, osećao, volo
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom, koje nema sada.
*
Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto, što mislim, da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.
*
I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje, što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka ponoć jedan pokrov beo.
*
Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam: moje vreme teče.
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.

V.P.Dis - Na onome bregu

Janko Veselinović (1862-1905)

† Janku Veselinoviću

Na onome bregu što je nad životom
Tražio sam mesto gde stanuje sreća,
I išao dugo okružen lepotom
Iz predela snova u predele cveća.

I ja sam se peo, uzdizao gore,
Mislio sam da si na najvećem visu,
I da pleteš vence, donosiš bokore,
Da si sav u cveću i samom mirisu.

Ali ta je slika prevučena prahom,
I stoji k'o spomen minulih obmana:
Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom,
Kao dragan dragoj posle mnogih dana. 

V.P.Dis - Kob

To reći danas ja ne umem više,
To što me boli i bolove guši,
To što mi pogled kao oblak briše,
To što me trune, što mi snagu suši,
To zašto san moj na san ne miriše.

Jedva se sećam da sam bolji bio,
Jedva osećam zlo kako me steže;
Izgleda da se put života skrio,
I neka ruka da zlokobno veže
Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;
Sad bih živeo i kraj ovog sveta;
Sad bih voleo, i to više svega;
Al' sve to meni čudnovato smeta:
San, život, ljubav, sad su moja stega.

Sve mi se čini nemam volje svoje;
Stvari i ljudi sad postoje za me.
Izgleda da su misli, želje moje,
Postale senke, neka vrsta tame.
Moji su dani danas jedne boje.

Vidim da danas više nema neba,
Da moje oči za njim i ne mare;
Vidim da meni još jedino treba,
Da gubim mirno sve navike stare
U vetru trulom što mi duh koleba.

Tako je došlo sad i ovo doba,
Gde katkad čujem graktanje gavrana:
I tada gledam iznad svoga groba,
Ladan ostatak snage mojih dana.
I kako diše ravnodušna zloba.

I tad preživim u dnu moje noći
Prvi san stvari, kad im sunce zađe;
I tu osetim da nema pomoći,
Da život i smrt jesu iste građe,
da tone snaga što mi daje moći.

Veliki ponos, moja vera trune —
Trunuće zato dok imaju snage;
Crni oblaci vidik rada pune,
Moja pregnuća i časove blage.
Pust život gledam kô vladar bez krune.

Došlo se dovde, ali ne znam kako;
Ne znam zbog čega dan slobode spava;
Ne znam da l' živi zora i moj pakô,
Ta stara zora i podneblja plava,
Gde sam voleo, a gde sam i plakô.

Je li to starost i volje i vere,
Il' umor dubok, miran i bez leka,
Kom ne znam uzrok, prostora i mere?
Il' sam ja izraz truleži mog veka,
Koja tka zadah i svud nemar stere?

Il' to korača duh propale sreće,
Propalih misli, napora i snova,
Kao opelo za mrtvo proleće,
Kao zalazak sunca i bregova,
Kao kob moja da zaborav spleće?

Il' je kob moja, što u dane ove
Osećam ruku kako mirno piše
Na moju ljubav, misli i na snove
Ime, koje mi na krst crni diše,
Na krst što nosi sve radosti nove?

V.P.Dis-Cvetovi Slave

Sa Krfa u pobedu: Srpska vojska 1916.
kreće na Solunski front

Oni spavaju svi do jednog, redom,
U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,
S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,
U svojoj nrvi, bezbrižni kô tići,
Zaboravljeni kô mrtvi krinovi,
I ponositi kô stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom
Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom
Ti mladi momci velikog vremena.

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,
I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.

V.P.Dis-Razumljiva Pesma

Skadarlija,kafana "Tri šešira", u kojoj su se pored V.P.Disa i Sime Pandurovića,
okupljala i druga velika imena iz generacije modernista

I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, kô cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jadne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.

V.P.Dis-Prosto Ime

(ispraćaj srpske vojske u Prvi svetski rat)

Kroz moju dušu prošla su dva rata,
Dva stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave.

Kroz moju dušu prošle su sve trube,
Doboši, pesme i krvave seče,
Hiljadu srca što ginu i ljube,
Dan pun grobova kao zvezdâ veče.

Kroz moju dušu prošli su pukovi,
Epolete, sablje i šinjeli sivi,
Oganj i juriš; i još novi, novi,
Junaci mrtvi i junaci živi.

Kroz moju dušu prošle su sve vode,
Krvava polja i umrli krici,
Bregovi, klanci, stegovi slobode,
Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju dušu prošla su stoleća,
Njih pet na broju, s topuzom i đordom,
Spaljena leta i mrtva proleća,
Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju dušu, preko straha, rana,
Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci.

V.P.Dis-Crna Krila

"Autumn Landscape at Dusk", painted by Vincent van Gogh

Gledam tu jesen što ide kroz grane,
To lišće svelo, umorno, što gine,
Mirno, u blede i maglene dane,
U noći bele pune mesečine.

Gledam tu jesen. Došle boje sure
I srce hladno, i lagano prate
Padanje lišća, umrle božure
I crne grane što na vetru pate.

Osećam studen sa pospalog cveća,
Veliki korak od te spore pratnje,
Oblake dima nevidljivih sveća,
Skupljene suze za nevine patnje.

Sarana leta — vaskrs moje tuge,
Kô mrtve ruke grane stare, gole,
Uprte stoje predelima duge:
Kao da žale i kao da mole.

Taj pogreb prosti u kome sve ćuti,
Taj sprovod lišća kao jauk bije.
Ja vidim jesen: padaju minuti,
Sve što je bilo, što još bilo nije.

I šum tajanstven kao pokret vila
Ide sa zemlje, gde još ruže cepte,
Gde srca trnu: šušte crna krila,
I crna krila nad životom trepte.

V.P.Dis: Štapovi i štake

(Spomenik Neznanom Junaku)

Da se poklonim pred vama, junaci,
Što sad nosite štapove i štake:
Novome dobu vi ste svetli zraci,
Kô mnogi živi, kao mnoge rake.

Da se poklonim odano i smerno
Pred vama što ste te rane bez leka
Primili na se kô znamenje verno
Istinske službe, probuđenog veka.

Da se poklonim pred vama što sada
Na svaki korak brižljivo pazite:
Tu skoro carstvo zgazili ste, mada
Sad mali potok sa mukom gazite.

Pošli ste u rat i zdravi i smeli,
I ostavili kuće i gajeve:
Na putu svome pobede ste sreli
I oživeli prastare zmajeve.

Pošli ste u rat sa nožem i puškom
Na nož i pušku, dva zlikovca stara;
I u dva marša svojom snagam muškom
Narod ste spasli mraka i Tatara.

Pošli ste u rat, ponositi, skromni;
Bez mnogo "ura!", al' hrabri i prosti;
Došli ste kući lomni, mnogo lomni,
Noseći zemlje i slomljene kosti.

Pletu se venci za junake mnoge,
Dižu se sitni, ustaju nezvani;
Ali vi, divni, bez ruke i noge,
Bićete naši junaci neznani.

V.P.Dis: Rob

Imre Amos:Man and Woman(Fugitives),1943.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoć nosi moje dane,
I dok lanac muka steže i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane —
Moja glava na tvom krilu nek počiva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi,
I jedna pesma dok je još krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka živi,
Nek još kuca, knjigo moja sviju snova.

Čelom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oči ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duše, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronašao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada možda nisi znala, da je
Tvoja mladost meni život, moja snaga,
Što obilno pruža meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um misô pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama splećeš,
Kad u vrtu bereš ružu što je cvala,
Ružu bereš i na grudi svoje mećeš,

Kad haljinu svoju držiš s puno pošte,
I ti prsti, i te ruke — da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i milošte —
Da li ti je kadgod na um misô pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tovje,
I te oči pune sreće i neznanja,
Ja osećam kako diše leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Vera mi je tvoje lice bez oblaka —
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.

V.P.Dis:Utopljene Duše-Umrli dani

Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jadâ.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti — o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što kô miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinjâ kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka —
Znamenja, da sam nekad i ja volô.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom . . . Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

V.P.Dis-MI ČEKAMO CARA (Veliki dani)

17. SEPTEMBAR 1912. GODINE

Osvojile nebo planine oblaka,
Hladan vetar duva i sunce je zašlo.
Vreme kobnog straha, nevidljivih raka,
Avetinja kolo otadžbinu našlo.

I dok idu oporo neizvesni dani,
Napregnute pažnje svaki očekuje,
Kako se privlači njemu gost nezvani,
I kako ga zemlja mrtvog dočekuje.

Kako gost nezvaki, ogrnut u priče,
Ranjene mu grudi baca posred blata;
A crna šamija na domu ga viče,
I traži ga zemljom grobova i rata.

Kao kule stare stoje misli crne,
Omiljena mesta sa dubonim pačem.
U kući naroda žižak nade trne
Pred ikonom boga, opasana mačem.

Ta slutnja što danas u srcima vlada,
Taj strah što kô zima sve poglede ledi,
Šta u sebi nosi: život davnih nada,
Osećaj propasti, ili put pobedi?

A nebo uzele planine oblaka,
I ničeg nad glavom do litica goli!
Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka:
To se negde roblje za nas bogu moli.

V.P.Dis-MI ČEKAMO CARA (Krvavi dani)

~SA KRINOM U RUCI~

Kada bude leglo pokolenje moje,
S njim ću i ja leći na krilo Vardara,
Pod prostranim nebom otadžbine svoje,
U odblesku duše velikog ratara.

I mi ćemo leći u kosovske snove,
Između crkava i starih džamija,
Narodnih pesama i slobode nove,
Dvoglavih orlova i crnih šamija.

I mi ćemo leći licem prema bogu,
Sa trijumfom pravde nad balkanskim zverom,
U mogilu dugu i u suzu mnogu,
Ali s obiovljenom ljubavlju i verom.

I dok našu decu osvajali budu
Istorija nova i slobode zvuci,
Sećanje na sramnog i kažnjenog Judu,
Mi ćemo spavati sa krinom u ruci.

Sa krinom u ruci čakaćemo tada
U odmoru svome, posle teške žetve,
Nov, veliki pojas: da još jednom pada,
Na radost Miljacke, Drave i Neretve.

V.P.Dis-MI ČEKAMO CARA (Boj i Slava)

~MNOGIH NEĆE BITI~

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Zapojeni slavom, kô mirisom cveće,
Umorni i lepi i željni ognjišta —
Mnogi što odoše na ratna vojišta,
Vratiti se nama, vratiti se neće.

Oni su ostali ispred Kumanova,
Merdara, Prilepa i oko Bitolja,
Kao mrtva straža pokolenja nova,
Kô živi grobovi, kao zlatna slova,
Kô dovršen zavet sa Kosova Polja.

Oni su ostali ispred Elbasana,
Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora,
I njihove grudi sa sedamn'est rana,
Pozivaju sebi decu novih dana,
Vraćene orlove sa albanskih gora.

Oni su ostali i ispred forova,
U ogromnom broju i sa mnogo jâda,
Što ne trunu mirno kraj svojih borova,
Već pod tuđim nebom i ispod korova
Oni su ostali kraj Jedrena grada.

Oni su ostali na Retkim Bukvama,
Oko Bregalnice i Velbužda stara,
Braneć svoje zemlje od navale srama,
Od pljačkaške horde i krvavih kama,
Od otrovne omržnje podmuklih Bugara.

*

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,
Naći će zagrljaj i doček i cveće,
I još topla, znana i željna ognjišta.
Ali mesto onih, sa ratnog vojišta
Što se nama nikad povratiti neće,
Što za zemlju mreše, što ih zemlja uze,
Doći će crnina, bol, jauk i suze,
I večno sećanje za nadgrobne sveće.

V.P.Dis-MI ČEKAMO CARA (Epilog)

The Scream by Edvard Munch

Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast, kô iz crne priče,
I oči njene sa pogledom žučnim,
I glas promukli, što smrt samo kriče,
Osećam često, u satima mučnim,

Jezivu sablast kako propast plete
Za narod što je iz svoga stradanja
Podigô presto otadžbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.

Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh diže, kô mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidam danas, pri pojavi svake

Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
Što zna da rađa kô prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I još nevolju koja narod prati.

Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti što uporno gaze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze,

Koje podiže jedna ruka vešta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podiže Beč i bludna Pešta:
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podiže Beč i bludna Pešta.

Ja znam da sila prolazna će biti,
I da će zaći borbe i svi krici.
Da se budućnost neće dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna će biti.

Da idu dani i bolja vremena,
Da će propasti ta otrovna neman,
Što davi narod i mnoga plemena,
I da je došô, da je već tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.

V.P.Dis-Među svojima

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Misao da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja, koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka žive deca."

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
"Mama, zašto plačeš? Jel' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi . . .
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Kô da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

(Nica, na Đurđevdan,1916.)

V.P.Dis:Kako mi je

Edvard Munch. Anxiety, 1894.
Munch Museum, Oslo

Od nekoga doba izgleda mi kao
Da će se moje zamutiti oko,
Duša i želje i sve što sam znao
Gubi se,pašće u mračno, duboko.

Miran sam..ni trun srdzbe ili čega
Što pravi smešnim nemoćne i jadne,
Smrt, večno živa, budućnost je svega –
Sveg što rođenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vođena strašću koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost življaše u meni,

Smejah se često, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji obličja nam sazda
Učini sramno,kukavičko delo.

I pričah sebi da ću jednom moći,
Sa mišlju koju veličina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noći,
Videti prostor i večnost kakva je,

I da ću otud trag bezumlju znati,
I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,
Čije je vreme, ko je Bogu mati,
Našto je život i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,
Sipaću misli što naš razum prže –
Trešće se večnost i pučina plava,
I svi atomi koji svetlost drže.

V.P.Dis:Uzdah sa Dunava

Kalemegdan

Na Kalemegdanu, posred starog grada,
Gde Beograd grle i Dunav i Sava,
Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,
Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža
Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,
U toj zemlji ima i polja i ruža,
Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,
Al' Nemac i Mađar večito ga gone,
Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,
Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,
Dalmacija, Bosna — sve to zemlje Srba,
Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni,
Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,
Na Kalemegdanu dok cveće miriše,
Srpče stoji tako, suze mu se liju,
I njegovo srce ovako uzdiše:

"O velike zemlje, o Srpski Narode,
Kada će i za te doći život pravi?
Što sudbina krije buktinju slobode?
Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,
Kad će u boj poći naše moćne čete,
Da unište jednom ime gospodara,
Koji kao tiran guši zemlje svete."

V.P.Dis-Lepota

Marija-Mara Pandurović

Do skoro nepoznatu Disovu pesmu "Lepota", napisanu 1908. godine. otkrio je i objavio 2008. bibliofil, Srđan V. Stojančev.Pesmu je pronašao u "Spomenaru" koji je dobio od svog druga Sime Pandurovića, unuka istoimenog poznatog pesnika. Spomenar, s početka 20. veka, je pripadao Mariji - Mari Pandurović, sestri velikog Sime Pandurovića. I u toj pesmi, od sedam strofa, Dis o lepoti peva na svoj tužan način:

Da l' se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina starih,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
Na crveno sunce i dan ko dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il' tu za to stoji, da nejasno, takvo,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.