| by Pierre Auguste Renoir |
Odlazim u naručje sena,
Evo me podno sena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih veđa.
Ona je lepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dole s kamenjem i sa senama.
Ja sam joj se pridružio.
Tu jasnoća gubi svoju poslednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.
O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovde da bi predstavljali cvetove,
Cvetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gde da spustim usne, prirodo bez obala?
Žena je lepša od sveta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sena,
Evo me podno sena,
I sene me čekaju.
