M.Bećković - Bogorodica Trojeručica

Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,

Da bi mi otsečenu šaku zamirila,

Niti da te nosim kući, Svemoćnice,

Da bi zavađenu braću izmirila...

Iščupane su mi ruke iz ramena,

Kuća raskućena, a braća poklana,

Pa siđoh do svog najdonjeg kamena

Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

Jedino ovde, Carice Nebesa,

Na mom jeziku se moli bez zastanka,

I ne laže ništa, i ne jede mesa,

I osam vekova posti bez prestanka.

I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,

Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,

Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,

A dok tebe ima da i ja postojim.

Hilandar 1976. godine         

M.Bećković - Nas Dvoje

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čušeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niše drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše, “Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te više voli!”

M.Bećković

M.Bećković - Suza na pučini

Leonid Afremov & Daniel Wall (An artist’s impression of the beauty in rain) I

Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Duboke su svi stvari dok padaju Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda Dok izučiš školu koju citiram O ružni snovi gde se sastajem sa biljem U dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti Da se na vreme leči i da se ponovo rodi Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda Razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu Taj nered u snu preveliki za moju glavu Jedan ludak tvrdi da te više voli Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima Moje metafore kao njene ogrlice I minđuše u njenom uvu od sedefa Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima Kao ulovljen na svoju krv patim O crna ptico namenjena nebesima Umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični Rade insekti kao zveri u mraku Dok se liftom spuštam u njeno crce I moja krv slazi na mraz ispod nule Leonid Afremov & Daniel Wall (An artist’s impression of the beauty in rain)

III

Biljke se guraju da prodru na vazduh Uzalud je čupam iz duboke senke Jedno drvo mi daje transfuziju krvi I uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa Pljušte ptice kojima se umivam Nezdrav plamen se povija u srcu Dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza Dok ja slavim svojim nedostacima I cvet okreće vreme naopako Bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha I namesto nje se pojavljuje rupa Ona se prolepšava da bi mi prkosila Slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti Jedan živac drži higijenu u poeziji Staze u parkovima imitiraju puteve I reč nas uzgred odvodi u budućnost

IV

Ono što preko noći preduzimam Kada me pre pisanja svrbe prsti Kao ptica nepobeđena pepelom Krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde I rane hladi alkohol koji vetri Mogu biti profesor svojim dušmanima Koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama I kao zlatni konci pucaju u ledu Moja krv se bavi zabranjenim poslom Dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu Ostaće zakopani u mojim ustima Moje kameno srce u zemlji kao dukat Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju Dok razvode struju iz moje ljubavi Što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu Ona je pročitala moju tamu kao bukvar Dok goni svoju senku oko sveta I moja krv crta ono što napišem

Matija Bećković