(Milena Jasenska)

Marcel Rieder ~ Two women on veranda overlooking the sea

"Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije:
izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca,
rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema.
Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas.
Ispred vas je jednostavan i širok put.
Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo
a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak,
gde neće smetati nikome osim nama samima.
Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami,
na svoju odgovornost.
Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi,
ili što je još hrabrije, baci uzvikujući:
Konačno su mi ruke Slobodne!"

Kafkino pismo upućeno dugogodišnjem prijatelju,Maksu Brodu

Franz Kafka(right)with his friend Max Brod

Dragi Makse,
moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za
knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde
odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i
tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi
moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih
zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami
pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

Iz Kafkinih "Pisama Mileni"

Franz Kafka and Milená Jesenská

(četvrtak)

"...Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u
senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam,
previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo
onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u
krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da
su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i
prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im
je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali
otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost
njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili
deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog,
slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još
nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas
čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma
neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle,
tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna
osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i
plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje
zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi,
to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro
postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne
zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa
naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je
da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj
prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata
za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od
nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da
napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno,
da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red,
kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od
nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza
vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi
se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a
ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako
blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako
smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje
vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to
isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro
promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet
javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k
Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam
Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom
zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još
manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta
viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge
ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek
po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može
više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi
izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego
naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i
progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite
čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju
patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta
do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na
opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog
nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre -
ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne
glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to
Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F "

Franc Kafka Mileni Jesenskoj:

Milena Jesenská

(subota uveče)

"...Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno.
Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo,
značilo bi da se strahovito varam.
Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije
moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.


Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog
sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima
papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem,
nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još
gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće
nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu
kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa
svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć,
koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu
na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje
strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas
(jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami),
formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još
sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome,
najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to
stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima
pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta...."

F.Kafka (iz Pisama Mileni)

Milena Jesenská
(1896-1944)

"...Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripadaš i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničavam na šumu..."