Petar Kočić M.Vukmanović, 1899.

(kćer Petra Kočića, 1930.god.)

Draga i mila Mico,
Juče u devet sati uveče prispeo sam u lijepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.
Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.
Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere^[6] radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beč, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…
Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti.
Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije
Petra Kočića,
Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.

P. Kočić
                                                                                                      Sarajevo, 5/ VIII 1899.

Petar Kočić (Milki Vukmanović) 1901.

Milki Vukmanović u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.

Draga moja Milko,

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo;

očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to

teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog

stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe

zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako

ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe

odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim

danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti

napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim

moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća

tvoja – to je sreća moja.

Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj

sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i

mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto

preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i

sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na

vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se

razgovaramo, grlimo i ljubimo…

To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran

postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla

opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto

doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim

poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja

tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš

onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je

svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.

Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar

položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po

zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci

otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i

ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda

je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin

profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim

vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim

haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.

Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati,

jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to

pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca

obijati tuđe pragove.

Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš

pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe,

pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života

za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj

narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se

kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge

sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.

Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi

jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u

man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.

Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!

Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil.

Zagreb, Sveučilište.

P.Kočić Milki Vukmanovć, 1899.

Milki Vukmanovć u Banju Luku Beč, 2/II 1899.

Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na

otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga

tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta

mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle,

uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo

divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa

svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.

Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4

sata posle podne. U Zagreb sam došao u u pola pet  izjutra. Tu sam čekao

na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč

sam stigao u 6 sati uveče 10. meseca.

Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno.

Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja

slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u

tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe

tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati

da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja

je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne

davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.

Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar

jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi

odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće

dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ću se slikati na prvog po novom

kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!!
Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat

Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.