Nemoj silovati život. Pusti da stvari polagano teku. Nemoj patiti.

Anaïs Nin & Hugh Parker Guiler
(later known as Ian Hugo)

Svesna sam čudovišnog paradoksa: dajući se, učim da više volim Huga. Živeći tako kako živim, čuvam našu ljubav od gorčine i smrti.
A istina je da samo na taj način i mogu živeti: u dva pravca. Potrebna su mi dva života. U meni su dva bića. Kada se uveče vratim Hugu, toplini i spokoju doma, vraćam se s dubokim zadovoljstvom, kao da je to jedino moje stanje. Dovodim kući, Hugu, celovitu ženu, oslobođenu svih groznica, “opsednutosti”, izlečenu od otrova nespokoja i radoznalosti koji su ranije ugrožavali naš brak, izlečenu putem delanja. Naša ljubav živi, zahvaljujući tome što ja živim. Ja je izdržavam i hranim.
Ja hvatam čudo što proleće mimo (čudo, oh, čudo, što ležim ispod tebe), i dajem ga tebi, dišem ga oko tebe. Uzmi ga. Osećam se kao rasipnik osećanja kada me voliš, osećanja tako neotupljenih, tako novih, Henri, neizgubljenih u sličnosti s drugim trenucima, tako mnogo naših, tvojih, mojih, ti i ja zajedno, ne bilo koji muškarac i bilo koja žena zajedno.
I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.
Danas se ne mogu osloboditi osećanja da jedan deo mene stoji po strani posmatrajući me i diveći se. Bačenu u život bez iskustva, naivnu, osećam da me je nešto spasilo. Osećam se ravnopravnom sa životom. Ovo kao da su prizori iz nekog izuzetnog komada. Henri me je poveo. Ne. On je sačekao. Posmatrao me. Ja sam se pokrenula, ja sam delala. Činila sam neočekivane stvari, iznenađujuće i za mene samu.
A ja idem s njim. Ove noći ga volim zbog prekrasnog načina na koji mi je podario zemlju.
Nemoj silovati život. Pusti da stvari polagano teku. Nemoj patiti.

                                                                                                                Anaïs Nin