Ludwig van Beethoven - Pismo Besmrtnoj Dragoj

Ludwig van Beethoven (1770-1827)

7. jula 1805.

Dobro jutro!

već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti - živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada ni jedna druga ne može imati moje srce, nikada - nikada - O Bože, zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život - Tvoja ljubav me čini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim čovekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života - da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? - Anđele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan - i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo - umiri se - samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno - umiri se - voli me - danas - juče - Koja čežnja sa suzama za tobom - tobom - tobom - moj živote - moje sve - zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.

Zauvek tvoj.
Zauvek moja.
Zauvek svoji.

Ludwig