R.Drainac - Ljubav, Marija

                                     "Do you love me",Nick Cave-Lion,Francuska,2001.

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtove koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

                                                                             Rade Drainac

R.Drainac - Odgovor na majčino pismo

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,

natopljen suzama

Ni stari klen uz vodenični jaz,

Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;

Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze

i blago krilo,

Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,

I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu

propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada

Koliko te volim iako si rodila u meni

Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam

se rodio,

Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,

Iako sam svoje srce u krčmi propio

Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj

sreći snivala.

Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali

ni kad su me veličali,

Iako su u gradu opoganili reči moje,

Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi

poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao

Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca

za dlanove tvoje.

R.Drainac - "Ma Bohème"

Ukorak, mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.

O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!

Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,

Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;

Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod

bogataških zastrtih prozora!

A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu

Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.

I sat kašlje sa tornja katedrale,

O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem

izašao iz kafane;

Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.

O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane

Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!

To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače

noć da rasani,

Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;

Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,

Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice

Izobličeno od potucanja i bola!

A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,

Čežnje za daljinom,

Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;

Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,

Jeseni Pariza, noći Firence,

Sa čudnim srcem gordog Peladana!

A stara stričeva violina pokidanih struna

Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!

I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,

Stari uput mornarske astronomije,

Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra

polaze iz Liverpula,

Jedna ispijena boca rakije

I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi

umesto abažura.

A šta je najbolnije,

Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag

Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i

Melanezijski arhipelag!

Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u

sanjarijama ispisan je životopis moj.

O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,

Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;

Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,

Kao čadsko jezero osećanja čista,

Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije

trebalo nikad ništa da napiše,

U Adamovom kostimu bez smokvina lista.

O ne! Živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.

Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,

Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno

Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

1927.

R.Drainac - Uobraženje

"The Wine Drinkers", 1925. by Vilmos Aba-Novak

Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,

Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,

Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,

gde se čoveku svašta u glavi javi,

- Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,

Kući da ne dospem,

Često sam do zore pio

Da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu

Pohlepna navika sebe da uništavam,

U njemu sam mnogu svoju tugu

Umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,

Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene

I oči njene crne,

Nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,

I sve je zalud bilo!

Uzalud se ludo i krvnički pilo, -

crn se pogled na dnu čaše krio!...

Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,

U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.

Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio

Neku bitangu pijanu.

R.Drainac - Nirvana

(rodna kuća Radeta Drainca u Trbunju)

Šumne noći ko javori sinji

Tamom grobnom leže mi na dlanu.

Bolestan sam mnogo, mnogo:

Jedinu zvezdu u ovoj pustinji

Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost

Ko olovna ploča

Nigde jedan vedar dan.

Slomila me tužna malaksalost

Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre

I umrem tamo

Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola

Kao nekad u mladosti

Nada mnom da zaplaču od istinskog bola

Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori

sinji

Otvoreni kao rane

Koje u ovoj pustinji

Gnojem kaplju na protekle dane.

"Glad mi je beskrajna, a ruke večito prazne."

R.Drainac - Naša Ljubav

"The Crown of Love" by
Sir John Everett Millais

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,

Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

R.Drainac - Meteori Tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori,
Jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut...

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći...
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete: -
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.

R.Drainac - Jesen

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz;
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
Pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove: —

Pevam kao što paščad laju…

Ne uzmite za zlo ove reči:
I sam sam život učinio lepšim nego što je bio,
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,
Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!

A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,
Pa kad zaželi da skine moje životne skele,
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
I siva,
Liči na pečeno tele.

R.Drainac- Rade Drainac

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac
kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,
ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:

Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!

R.Drainac: Epitaf na mome grobu

Pred Narodnim pozorištem u Beogradu:
u prvom redu sede Rade Drainac i Sveta Maksimović,
stoji Dušan Jerković;
u drugom redu — Janko Tufegčić,Tin Ujević i Siniša Paunović

Napomena:fotografija je preuzeta iz knjige "Život boemske Skadarlije",
autora Koste Dimitrijevića;Toplikus, Beograd, 1990.


Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite "Bog da prosti!"
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.
Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
"Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče"
I ništa više!

R.Drainac - Bandit il' Pesnik

Rade Drainac (u drugom planu)
sa D.Mitrovićem,1927.

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

                                                                   1928.

R.Drainac-"Nikada sebi ne oprostih..."

Lepoj Šapčanki iz bogataške porodice,nesrećno udatoj,koju je sreo na proleće 1928.
Drainac (i sam nesrećno oženjen) posvetio je neke od svojih najlepših Stihova;
govorilo se da ih je svojim prijateljima u kafani,često recitovao:

“…Nikada sebi ne oprostih što se ne otrovah one noći
kada si ti to želela, sva pripijena uz mene, topla i polugola.
Tako bi se večno zadužili makar i u paklu
kao oni Danteovi ljubavnici – Paolo i Frančeska de Rimini.
Možda te interesuje kako živim?
Glavno je da ne pijem i da ne idem noću po kafanama.
Koji put sa Palivičinijem (Petrom, poznatim vajarom)
odem do ‘Mladog Arapina’ na večeru i to je sve…
Ljubim te, ljubavi moja i patim, patim užasno…”

"Lovers in Paphos" by Miki De Goodaboom

“Daj mi malo nežnosti, malo tvog mirisnog daha!
Ja hoću tvoje grudi, tvoje male ruke,
tvoje jecanje u poljupcu i tvoje toplo telo.
Ja želim da osetim kako ti
drhte dojke, kako goriš i sklapaš oči,
kako se sva upijaš u mene kao
neizlečena rana…”

R.Drainac-Zasitim li se poezije,ubiću se!

 Radojko Jovanović,alias Rade Drainac
(1899 - 1943)

Zasitim li se poezije, ubiću se!
... Makar me i ubili u pristaništima kao kleptomana
koji krade krvave košulje okeanskih Zora.
... Užasno je nebo sa mojih prozora...
Ili je još uvek katastrofalna noć zbrisala
sve vidike?
... Ovako... zavijen u komad platna, nosim od stanice
do stanice
Neisplakan bol večitog deteta.
Pa slab sam kad padaju kiše;

Samoubilački se plašim samoće i sebe.
... Zar ne osećaš koliko me lirika razorila?
... U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda
na rukama.
... Pozdravilo me proleće balkansko sa svojim
neobuzdanim cvetanjem.
... još jedna neurastenična zora natapa
moje lice
U bolnu grimasu eurazijskih egzaltacija...
O da bar nikad nisam trgovao sa mislima i srcem...

Rade Drainac - Glad

(1899 - 1943)

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne

Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec

i tugu ostavljam pod prozorima

izgubljenih žena

Dao bih sve a ništa nemam

Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne