Jovan Dučić - Pema ženi

by Pierre-Auguste Renoir

Ti si moj trenutаk, i moj sen, i sjаjnа
mojа reč u šumu; moj korаk i bludnjа;
sаmo si lepotа koliko si tаjnа
i sаmo istinа koliko si žudnjа.

Ostаj nedostižnа, nemа i dаlekа
jer je sаn o sreći više nego srećа.
Budi bespovrаtnа, kаo mlаdost, nekа
tvojа sen i eho budu sve što sećа.

Srce imа povest u suzi što levа,
u velikom bolu ljubаv svoju metu.
Istinа je sаmo što dušа prosnevа.
Poljubаc je susret nаjlepši nа svetu.

Od mog priviđenjа ti si celа tkаnа,
tvoj plаšt sunčаni od mog snа ispreden.
Ti beše misаo mojа očаrаnа,
simbol svih tаštinа, porаzаn i leden.

A ti ne postojiš, nit si postojаlа.
Rođenа u mojoj tišini i čаmi,
nа Suncu mog srcа ti si sаmo sjаlа
jer sve što ljubimo - stvorili smo sаmi.

Jovan Dučić - De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jovan Dučić - Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vređa i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne neviđene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Jovan Dučić - Moja ljubav

Magdalena Nikolić-Živanović i Jovan Dučić

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,

Kao tamna gora studenom tišinom;

Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;

Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,

Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?

Ali tvoga daha prepuno je svašta,

Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,

Rađaš se u meni kao sunce noći,

I u mome telu drhtiš u samoći,

Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

Celo moje biće to je trepet sene;

O ljubljena ženo silnija od mene -

Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,

I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te

Ni ne vidim gde si, a sve druge sate

Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Dučić - Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Jovan Dučić - Ćutanje

by Marcus Stone

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jovan Dučić - Simbol

 by James Jacques Joseph Tissot

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.

Jovan Dučić - Poslednja pesma

by Edwin Austin Abbey

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znade za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.