Život koji vrišti – “Ne živi me bez Strasti!”

(Anais Nin and Henry Miller)

Volim kad kažeš: “Sve što se dešava, dobro je.” Ja kažem: “Sve što se dešava, divno je.” Za mene je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – Gospode, Henri, samo sam u tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. A kad osetim tvoje uzbuđenje životom kako bukti, tik uz moje, hvata me vrtoglavica.
Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje.
Senzualnost je tajna sila u mom telu – rekoh Eduardu – Jednom će izbiti na videlo, zdrava i bujna. Pričekaj.
Život oslobođenih poriva sastavljen je od slojeva. Prvi sloj vodi drugome, drugi trećem i tako dalje. Na kraju dovodi nenormalnim zadovoljstvima. Kako da Hugo i ja očuvamo svoju ljubav u takvom oslobađanju poriva, on nije znao. Telesna iskustva iz kojih izostaju radosti ljubavi oslanjaju se, da bi se domogla zadovoljstva, na uvrnutosti i perverziji. Nenormalna zadovoljstva ubijaju sklonost prema normalnima.
Anais Nin