P.Neruda-Noćas bih mogao...

~Noćas bih mogao...~

Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći...
Napisati, na primer: Noć je osuta zvezdama i u daljini cvokoću zvezde.

Noćni vetar bludi po polju i peva...
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.

Voleo sam je, a ponekad i ona je volela mene.
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Toliko je puta poljubih pod beskrajnom kapom nebeskom.
Volela me je, a ponekad, voleo sam i ja nju.

Ko ne bi voleo te oči krupne i sigurne?
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći,
i misliti kako je nemam i kako je izgubih...

Slušam beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju,
a stih pada na dušu kao na livadu rosa...

Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva?
Noć je osuta zvezdama, a ona sa mnom nije.

To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini...
Moja duša se ne miri s tim što sam je izgubio.

Kao da je žele privući, moje je oči traže,
srce je moje traži, a ona samnom nije...

Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa...
Mi nekadašnji, već nismo ono što besmo...

Već je ne volim sigurno, al` kako je voleh...
Moj glas je tražio vetar da bi joj do uha stigao...

Već je ne volim... sigurno, ali je i volim... možda.
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Moja se duša ne miri s tim da sam je izgubio,
mada je ovo poslednji bol koji mi nanosi,
i ovo poslednje reči koje joj upućujem...

(po mnogima najlepši Stihovi P.Nerude,

u izvođenju Radeta Šerbedzije)

P.Neruda-Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

P.Neruda-Oda Tuzi

Tugo, skarabeju

sa sedam nogu kao u bogalja,

jaje u paukovoj mreži,

pobesneli pacovu,

kujin kosturu:

zabranjen je ulaz tamo,

ne ulazi unutra.

Odlazi.

Vrati se nazad

na jug sa svojim kišobranom,

vrati se nazad

na sever sa svojim zubalom.

Jedan pesnik živi ovde.

Ni jedna tuga ne sme

preći ovaj prag.

Kroz ove prozore

dolazi dah sveta,

sveže crvene ruže,

zastave izvezene

narodnim pobedama.

Ne.

Zabranjen ulaz.

Maši

svojim krilima šišmiša,

ja ću polomiti pera

koja poispadaju iz tvog mantila,

ja ću pobrisati mrvice i komadiće

sa tvoga leša

u četiri ugla vetra,

ja ću ti zavrnuti vrat

ja ću ti zaheftati očne kapke

ja ću ti sašiti skrovište,

tugu, i pokopati tvoje oštre kosti

ispod letnjeg cvata jabukovog drveta

P.Neruda-Dopada mi se kad ćutiš

P.Neruda-Dopada mi se kad čutiš

muzička podloga: Elijah Bossebroek 

 Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,

iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.

Kao da su ti oči nekud odletele

i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,

izranjaš iz njih njome ispunjena.

Leptiru sna, na moju dušu ličiš

i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.

I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.

Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.

Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim tako ćutanjem tvojim,

svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.

Slična si noći, zaćutala i zvezdana.

Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.

Daleka i bolna kao da si preminula.

Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

P.Neruda-Ništa mi nisi dala

Pablo Neruda with his wife Delia.
Photograph: Neil Libbert/Corbis

Ništa mi dala nisi i zbog tebe ruže
Mog života gube listove beznađa,
Jer vidiš iste stvari koje gledam,
Zemlju, i nebo što se nad nama rađa,

Jer mreža tvojih nerava i vena
Što održava tebe i lepotu tvoju
Sigurno zadrhti od poljupca čistog,
Sunčevog što pada i na usnu moju.

Ženo, ništa mi dala nisi, pa ipak
Kroz tvoje biće osećam zemaljske stvari;
Radostan sam što mogu da gledam zemlju
Gde srce tvoje odmara i tuku mu damari.

Zalud mi moja osećanja brane
- cvetovi nežni što se vetru smeše-
Jer naslućujem pticu u letu
što čežnju tvoju plavetnilom posu.

Pa ipak, ništa mi nisi dala,
Tvoja mladost ne cveta za mene,
S osmeha tvog bakarnog vodopada
Neće se napojiti moja žedna stada.

Nafora koju ne okusiše tvoje usne,
Poklonik ljubljenog koji će te zvati
Izaći ću na put s ljubavlju mojom u ruci
Kao sa čašom meda za onog koga ćeš zavoleti.

Već vidiš, noć zvezdana, pesma i pehar
Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem,
Živim u tvom životu i ti u mome živiš,
Ništa mi nisi dala a, ipak, sve ti dugujem....

Pablo Neruda (1904 – 1973)

P.Neruda-Ne zaboravi biti Sretan

Lagano umire onaj koji ne putuje,

onaj koji ne čita,

onaj koji ne sluša muziku,

onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u

sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu

ljubav,

onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba

navika

postavljajući si svaki dan ista ograničenja,

onaj koji ne menja rutinu,

onaj koji se ne usuđuje odenuti u

novu boju,

i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire

onaj koji beži od strasti

i njenog vrela emocija

onih koje daju sjaj očima

ili napuštenim srcima.

Lagano umire

onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan

svojim poslom ili svojom ljubavi,

onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,

i koji ne ide za svojim snovima;

onaj koji si neće dozvoliti

niti jednom u svojem životu

da pobegne od smislenih saveta....

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!

Ne zaboravi biti sretan!

P.Neruda-Noću

Noću ljubljena, veži svoje srce za moje

I neka zajedno u snu razbiju tmine

Kao dvostruki bubanj, boreći se u šumi

Protiv gustoga zida okupanog lišća.

Prolazu noćni, crna zeravo sna

Što hvataš niti zemaljskoga grožđa

Tačnošću nekog neredovita voza

što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano.

Zato me ljubavi, veži za čisti pokret,

Za postojanost što kuca u tvojim grudima

Krilima nekog labuda ispod vode,

Da bi na zvezdana pitanja ovog neba

Naš san odgovorio jednim jedinim kljucem

                                                 I samo jednim vratima koje zatvori tama.

P.Neruda-Ljubavi

Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,

mreza vetra sa svojim senovitim mestima,

rat sa svojim cokulama krvavim,

ili dan i noć klasa.

Kuda prođosmo, otoci, mostovi ili zastave,

violine prolazne jeseni izbodene,

radost je ponavljala usne kaleža,

bol nas je zaustavljala svojom lekcijom plača.

U svim republikama razvijao je vetar

svoju neporočnu zastavu, svoju ledenu kosu

i zatim se vratio cvet svome cvetanju.

Ali jesen u nama nikada nije ovapnela.

U našoj domovini stalnoj nicala je i rasla

ljubav sa svim zakonima rose.

P.Neruda-Ako me zaboraviš

Hoću da znam

jednu stvar.

Znaš kako je to

ako gledam

kristalni mesec, crvenu granu

spore jeseni u mom prozoru,

ako dotaknem

uz vatru neopipljiv pepeo

ili izborano telo klade,

sve me odvodi tebi

kao da je sve sto postoji,

mirisi, svetlost, metali

poput barčica što plove

ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,

ako malo-pomalo prestaneš da me voliš

i ja ću prestati tebe da volim

malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš

ne traži me

jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim

vetar zastava

što prolazi kroz moj život

i odlučiš

da me ostaviš na obali

srca u kome imam korena

zapamti

da ću toga dana,

toga časa

dići ruke

iščupati svoje korene

u potrazi za drugim tlom.

Ali

ako svaki dan,

svaki sat,

pristaneš da mi budeš sudbina

s neumoljivom slašću,

ako se svakoga dana popne

jedan cvet do tvojih usana tražeći me

o ljubavi moja, o moja

u meni se sva ta vatra ponavlja,

u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,

moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,

i sve dok živiš biće u tvojim rukama

ne napuštajući moje.

P.Neruda-Divno je Ljubavi znati

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,

nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena

dok rasplićem svoje brige

kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,

ali telo ti diše tako napušteno,

tražeći me uzalud, dopunjujući moj san

kao biljka što se udvostručuje u seni.

Uspravna, bićeš druga što će živeti sutra,

ali od onih granica izgubljenih noći,

od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svetlo života

kao da je pečat sene obeležio

vatrom svoja tajnovite stvorenja

P.Neruda-Kad umrem

~Kad umrem~
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:

želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,

da me još jednom dirne njihova svežina,

da osetim nežnost što izmeni moji sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,

hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,

da udišeš miris mora koje smo zajedno voeli

i da nastaviš hodati peskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živeti,

a tebe sam ljubio i pevao iznad svega,

zato cvetaj i dalje rascvetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje

da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,

da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju

P.Neruda-Već te odavno zemlja poznaje

~Već odavno te zemlja poznaje~
 

Već odavno te zemlja poznaje:
jedra si kao hleb ili drvo,
telo si i grozd sigurne tvari,
teška si kao akacija, sočivo zlaćano.

Ne postojiš samo zato što ti oči lete
i obasjavaju stvari kao otvoren prozor,
već i zato što su te od gline umesili i ispekli
u Chillánu, u začuđenoj pećini od opeka.

Bića se rasiplju kao zrak ili voda i studen
i neuhvatljiva su, brišu se u dodiru s vremenom,
kao da su pre smrti bila usitnjena.

Ti ćeš pasti sa mnom kao kamen u raku

i tako za našu ljubav što ne bi potrošena

zemlja će i dalje živeti zajedno s nama. 

Pablo Neruda-Znaćeš

 

Znaćeš da te ne volim i da te volim,
jer živet je moguće na dva načina,
reč je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu studeni.

Volim te da bih te počeo voleti,
da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voleti nikada:
zato te još uvek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam
u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesretnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te volela.
Zato te volim kada te ne volim
i zato te volim kada te volim.