Sima Pandurović - Teodora

"Woman at the Mirror" by Fernand Toussain

Ja nikad nisam volela, dragi moj.

Ljubav je slabost, a ja sam krotila
I divlje zveri i sav ljudski soj.

U meni se jedna želja ovaplotila:
Ne da me vole — to je malotrajno —
No da me se boje — to je ipak sjajno;
Jer ne vlada svetom ljubav nego strah.

I preda mnom su padali u prah
Panteri ljuti i tigrovi žedni,
I pljeskali mi burno ljudi bedni
Pred arenom nekad, na prestolu sada.

Pobednu pesmu svojoj volji kličem;
Jer bi me skupa rastrgli još tada,
Da nisam, uvek mudra i sa bičem,
Bila toga svesna davno i duboko.

Da imala nisam vazda budno oko,
Da mi glava, srce nisu bili hladni,
Davno bi me — mali i krvavi plen —
Zaboravili svi zverovi gladni.

A ovako, moćna biće mi i sen.

Pa ipak ću ti nešto tiho reći, —
Prvu reč što ikad od mene je pala:
Znaj da ljubav treba našoj zemnoj sreći;
I ja sam, zbilja, jednom za nju znala.

A malo sreće, to je život sav.

U životu mome jedan mi je lav
Bio nešto drugo, bio tako drag...
Slobodan, snažan, i beskrajno blag
Spram mene, on je gledao moj lik

K’o sliku neba. Kad me nije bilo,
Njegov se strašni razlegao rik
Ogromnim cirkom; a kada se javim,
Glavu u moje spuštao bi krilo,

Bez straha, ali s prijateljstvom pravim.

Umorna, kad treba zaklopiti oko,
Legala sam uvek na njegove grudi
I slušala kako, k’o more široko,
Ljulja me nežnost jedne moćne žudi.

U mene je uvek gledao sve življe.
Ljubav mu je bila k’o priroda plaha.
Kad sam rekla: grli! grlio me divlje
Da me žudno, ali i nesvesno smrvi.

Ali ne podlo, ali ne iz straha,
On me je, na znak moga prsta, pušt’o.
Obuzdav’o buru svoje divlje krvi
I pokorno glavu kraj nogu mi spušt’o.

To je, valjda, bila ljubav neizbežna,
U životu tmurnom jedan zračak mio, —
Nešto što zaborav nije nikad skrio:
On meni ponos, ja njemu duša nežna.