''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

 "U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

 Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje."

Herman Hese - Igra staklenih perli

"The Glass Bead"

* Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.


* Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.


* Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.


* Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti...


* Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline...


* Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.


* Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.


* Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.

Herman Hese - Stepski Vuk

* Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!

* Usamljenost je nezavisnost. A ja sam je preživljavaoi stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

* Setio sam se svojih zaboravljenih mladićkih godina - koliko sam voleo ovakve mračne, mutne večeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoći, uvijen u svoj kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti sveće. To je prošlo, taj pehar je popijen i više se nije punio. Da li je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što je prošlo. Žaliti treba za Sada i za Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi darove ni uzbudjenja.

* Ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta - onda si doista za žaljenje!

* Moja duša je ponovo počela da diše. Moje oči su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno naslućivao da je dovoljno da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem ovaj 'harihalerovski' život stepskog vuka kao celinu, pa da i sam udjem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki čovečji život ne znači zalet i pokušaj prema tom cilju?

Herman Hese - Sidarta

*I evo sad jedne pouke kojoj ćeš se smejati: da je ljubav od svega najvažnija! Prozreti svet, protumačiti ga i prezreti - to je stvar velikih mislilaca. Ali meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet, ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju i sa divljenjem i sa strahopoštovanjem.

*I sve zajedno, svi glasovi, svi ciljevi, sve čežnje i patnje, sva zadovoljstva, sve dobro i zlo - sve to skupa bio je svet. Sve to zajedno, bio je tok zbivanja, muzike i života.

*Gorak je bio ukus sveta. Život je bio patnja. Sidarta je pred sobom imao samo jedan cilj: da u njemu sve bude prazno, bez žedji, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude ja, da opustelo srce nadje mir, da u mislima, u nebiću bude otvoren čudima - to je bio njegov duh.
- Kada budem sve savladao i umro, kada se svaka požuda i svaki nagon u mom srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje. Najdublja bit, ono što više nije ja - već velika Tajna.

*Dugo je razmišljao o svom preobražaju, oslušnuo kako ptica peva od radosti. Zar ta ptica nije bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto drugo je umrlo u njemu, nešto što je odavno čeznulo za smrću. Zar to nije bilo ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama hteo da umrtvi? Zar to nije u stvari bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosno ja, sa kojim se borio toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle umrtvljavanja, zabranivši mu radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono što je danas, najzad, našlo smrt ovde u šumi, pokraj ove ljupke reke? Nije li tragom ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobođen straha, pun radosti?

*Ali, među tajnama reke on je tog dana dokučio samo jednu, a to ga je dirnulo do dna duše. Video je da voda promiče, neprekidno otiče, a da je još uvek bila tu, da uvek i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka drugačija! Oh, ko bi to mogao da shvati, da pojmi! On nije shvatao i poimao, u njemu se pokrenula slutnja, zabrujala daleka sećanja, božanski glasovi.

*Ne traži da ti kažem nešto više o tome. Reči samo oštećuju skriveni smisao, sve postaje odmah malo drugačije kada se izgovori, malo krivotvoreno, malo luckasto; to je dobro i veoma mi se dopada i potpuno se slažem da ono što za jednog čoveka predstavlja blago i mudrost, drugom uvek zvuči kao ludost.

*Reči se, međutim, ne mogu voleti. Zato razna učenja nisu za mene, ona nemaju čvrstinu, ni mekoću, nemaju boje, ni rubove, niti miris ili ukus, ona sadrže samo reči. Možda je mnoštvo reči to što te sprečava da nađeš mir. Jer su i izbavljenje i vrlina, a i sansara i nirvana, samo puke reči, Govinda. Ne postoji stvar koja je nirvana, postoji samo reč nirvana.

*Ali, meni je jedino stalo do toga da volim svet, da ga ne prezirem, da ne mrzim ni svet ni sebe, da na nj, na sebe i na sva bića mogu da gledam sa ljubavlju, i sa divljenjem, i sa strahopoštovanje m.

Herman Hese - Demijan

*Mi možemo razumjeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

 

*Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.

*Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

*Zajedničko življenje - to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz medjusobnog upoznavanja pojedinaca i ono će za čas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni-drugima zato što se plaše jedni-drugih. A zašto se plaše? Čovek se samo onda plaši kada nije sam sa sobom u dosluhu. Ti ljudi koji se tako strahovito sabijaju, puni su straha i puni su zlobe, jer niko nema poverenja ni u koga.

Ako čovek koji nešto nužno traži, nadje to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj nego on sam, njegova rodjena žudnja i moranje odvode ga tamo.

*Nemojte se podavati željama u koje ne verujete. Ako budete te želje valjano želeli, i ako budete u sebi potpuno ubedjeni u ispunjenje, onda je i ispunjenje tu.

Šta je u stvari istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode - koji postoji samo jedanput. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim posebna, važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst...

 

*Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegovog oca, od njegovog učitelja. Svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, mada većina ljudi može to slabo da podnese, te uskoro ponovo povija kičmu.

Herman Hese - Narcis i Zlatousti

"Narcissus and Goldmund",1930.

*Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

*Vaš zavičaj je zemlja, naš ideja. Vaša opasnost je davljenje u čulnom svetu, naša gušenje u bezvazdušnom prostoru. Ti si umetnik, ja sam mislilac. Ti spavaš na grudima majke, ja bdim u pustinji. Meni sija sunce, tebi sijaju mesec i zvezde...

*Smrt i čulna naslada su jedno isto. Majku života je moguće nazvati ljubavlju ili uživanjem, a moguće je nazvati je i grobom i truljenjem. Majka je Eva, ona je izvor sreće i izvor smrti, ona večno rađa, večno ubija, u njoj su ljubav i stravičnost spojeni u jedno, i što je duže nosio u grudima njen lik, to ga je više smatrao uzvišenim primerom i svetim znamenjem.

*Gde smrt pruža svoju ruku u život, onde ne zvuči samo ovako resko i ratnički, zvuči i duboko i s puno ljubavi, zvuči na jesen i na zasićenost, i u blizini smrti kandilo života utoliko jače i prisnije sija. Smrt može u očima ostalih biti ratnik, sudija ili dželat, strogi otac – za njega je smrt bila i majka i dragana, njen poziv ljubavno mamljenje, i od njenog dodira bi ga prošli žmarci kao od ljubavi.

* Ako znam šta je ljubav, to je zbog tebe.

* Nema zaštite od prolaznosti, onda si kao pečurka u šumi koja se danas preliva lepim bojama, a sutra trune. Gledaš da sazdaš spomenik prolaznom životu, onda moraš da se odrekneš života, onda si samo jos oruđe, onda se, doduše, nalaziš u službi neprolaznoga, ali pri tom se sušiš i gubiš slobodu, obilje i slast života.

*  Mističari su, ukratko i pomalo grubo rečeno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kičice, muzičari bez tonova. Među njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrećni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.

*  Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste:
naša suprotnost i dopuna.

("Narcissus and Goldmund", also published as "Death and the Lover")