Miloš Crnjanski - Mramor u vrtu

Vincent van Gogh, 1887. (Paris)

Kad ćutke sedaš

do nogu mojih i gledaš,

jesenje puteve sumorne,

a usta ti poblede malo kriva

od bola,

ja osetim da si živa.

Mrtva si mi gola.

 

Koža me tvoja puna tankih žila

seti kako sred razvalina

poprskanih muškom krvlju

već hiljade godina

zmije puze na žene mramorne.

 

Dojke sa pupom kao kap vina

na beloj ruži punoj mesečina,

sete me smrti.

Tada, zalud širim grane

na tebe golu.

Sve mi se čini zbog tebe je jesen

i čim zaspim

u ludoj će strasti i bolu

iz tvojih cvetova mlečnih

jedna kap u jesen da kane.

Nada mnom se u lišću svelom

udi tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, večni.