* Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!
* Usamljenost
je nezavisnost. A ja sam je preživljavaoi stekao tokom dugog niza godina.
Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana kao onaj
hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.
* Setio
sam se svojih zaboravljenih mladićkih godina - koliko sam voleo ovakve mračne,
mutne večeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe
raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoći, uvijen u svoj
kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već
i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije
zapisivao pri svetlosti sveće. To je prošlo, taj pehar je popijen i više se
nije punio. Da li je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što
je prošlo. Žaliti treba za Sada i za Danas, za svim onim nebrojenim danima koje
sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi darove ni uzbudjenja.
* Ako
ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta - onda si doista za
žaljenje!
* Moja duša je ponovo počela da diše. Moje oči su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno naslućivao da je dovoljno da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem ovaj 'harihalerovski' život stepskog vuka kao celinu, pa da i sam udjem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki čovečji život ne znači zalet i pokušaj prema tom cilju?
No comments:
Post a Comment