Patim, Lidija, od straha od sudbine.
Laki kamen što na trenutak podigne
Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju
Obara.
Sve što preti da me izmeni
Pa makar bilo i nabolje, mrzim i izbegavam.
Neka mi bogovi ostave moj život zanavek
Bez obnavljanja.
Mojih dana, već nek i jedno i drugo promine
A ja da ostanem vazda gotovo isti; da ka starosti
Mirno koračam kao što dan ulazi
U sumračje.
No comments:
Post a Comment