| Anaïs Nin and Henry Miller |
Nikada neće biti tame, jer i u tebi i u meni uvek ima kretanja, obnavljanja, iznenađenja. Nikada nisam doživela zastoj. Čak ni samoposmatranje nije bilo nepomično iskustvo… Ako je tako, pomisli samo šta sam našla u tebi, tebi koji si zlatni rudnik. Henri. Volim te, sa svešću, sa poznavanjem tebe celog celcatog, volim te svom snagom svog uma i uobrazilje, i svom snagom svog tela.
Amoralnost, ili složenija moralnost, ima za cilj krajnju odanost, a previđa odanost, neposrednu i bukvalnu.
Rekao mi je: – Ti pružaš divan uzor, sve je na svom mestu, deluje uverljivo jasno, odveć jasno. A u međuvremenu, gde si ti? Ne na jasnoj površini svojih ideja, nego si već zašla dublje, u tamnije oblasti, te čovek stiče utisak da si mu iznela sve svoje ideje, zamišlja da si se ispraznila kroz tu jasnoću. No, ima slojeva i slojeva – ti si nedokučiva, bez dna. Tvoja je jasnoća varljiva. Ti si mislilac koji u meni izaziva najviše zbrke, najviše sumnje, najviše nemira.
Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.
No comments:
Post a Comment