|
Nica, 1797.
"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe
ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu
šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od
tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u
mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da
bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre…
Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si
mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26.
su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila
moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji
je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana?
Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno
plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da
me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na
nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja…
Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez
granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan
moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se
šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za
tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos
sumnjama koje me čine nesrećnim…
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…
N.
No comments:
Post a Comment