Pariz, decembar 1795.
Probudio sam se ispunjen mislima o vama.
Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja.
Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?
Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo.
Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra.
Dobijam od vaših usana, vašeg srca,ljubav koja me uništava poput vatre.
Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.
Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.
Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem,
koje mi vi na žalost ne uzvraćate,
a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
No comments:
Post a Comment