 |
Charlotte von Stein (1742 -1827) |
Vajmar, 1826.
Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe,
jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu
postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne
može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam
slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i
prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu
draž, a nek moli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do
večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad
sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj
strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam
ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što
ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i
sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u
Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju
naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh,
tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo
privlačilo, voli me iznad svega…
Gete.
No comments:
Post a Comment