Noćas sam plakala. Plakala sam zato što je proces kroz koji sam postala žena bio bolan. Plakala sam zato što su mi se oči otvorile za stvarnost – za Henrijevu sebičnost, za Džuninu ljubav prema vladanju, za moje nezasitno stvaralaštvo koje se mora brinuti za druge, a ne ume da bude dovoljno sebi. Plakala sam zato što više nisam mogla da verujem, a ja volim da verujem. I dalje mogu strastveno da volim, bez verovanja. To znači da volim ljudski. Plakala sam zato što ću od sada manje plakati. Plakala sam zato što sam izgubila svoju bol, a još se nisam navikla da je nema.
No comments:
Post a Comment