Bodler - Čitaocu

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove

po duhovima našim i tela kinje,

krmimo milu grižu savesti kao svinje,

ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;

naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,

i opet blatnim putem veselo koračamo

ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,

Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni

na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,

čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!

Pronalazimo draži u svemu što je gadno;

bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno

i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru

grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,

krademo prolazeći slasti nedopuštene,

pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva što grobom mili,

jato demona naših mozgom bančeći gamiže,

i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi

ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još spleli

njišu ukrase preko nacrta banalnoga

naših sudbina bednih, al' to je samo stoga

što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su skakali, keruše i panteri,

majmuni i kraguji i škorpije i guje,

čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,

tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav i zao!

I mada niti ropće niti galami drsko,

celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko

i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,

nargile ona puši i sneva gubilište -

ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište

- dvolični čitaoče - nalik na mene, - brate!