Sima Pandurović - Njen Odlazak

Ostavila si duh prošlih vremena
U odajama svojim onog dana,
Kad su te nemo od tvojih dracena,
Ruža i snova odneli iz stana.
Žalila nisi, izgleda što mena
Života u smrt beše tako rana.

Ispratiše te martovski vetrići,

Sunce i uzdah sveta što je plak'o.

O, ko bi rek'o da ćeš ti otići

Mirna i bleda, ravnodušna tako

Za sve što beše; da će ti smrt prići,

Da sve sa njome zaboraviš lako!

Sećam se uvek sumorne tišine

Oblaka, lišća, nečujnih vetrova,

Gle'do sam širok izraz tuge njine

Kad su te dali mestu mrtvih snova.

I ako život ovaj veo skine

Nekad s ravnica, neba i bregova, -

Ja znam da opet neće mi pomoći.

... Sećam se da je mirna bila soba

S posteljom tvojom, moja svest bez moći;

Sećam se da je u ponoćno doba

Još mirisala svud kraljica noći

Na strast, i mladost, i zadah od groba.