 |
| Olja Ivanjicki i Leonid Šejka (slikanje tela) |
Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe,
nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da
te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je
divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u
talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju
stvarnosti i sna. Nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca
našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost.
Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam
uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada
ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe.
Ti znaš, možda su uvek takve?
Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)
p.s. Kaži mi nešto.
Da li misliš na mene?
No comments:
Post a Comment