Sima Pandurović - MRTVI PLAMENOVI

by Edvard Munch

              I

Saranili su njene oči sjajne

U tamu groba, u života bol;

Saranili su njene ruke bajne

U carstvo tame, samrtnički dol.

I oči moje sreće moje vajne

Ne osećaju više bleskav sjaj,

Ne osećaju više sreće trajne

Gde hladni groba prostire se gaj.

I isplak'o sam sve želje i nade

Na gladni, surov, studen kamen taj.

Pohodim, katkad, njene duše mlade

I lepog tela sivi, trošni prah;

Životom živim na groblju, što znade

Vidati tužno i žudnju i strah.

I nikad više, nikad ne zaželim

Lepote što ih pruža zorin zrak,

Ni život hudi nad Životom svelim,

Kad je pred okom širok, večan mrak.

                     II

Iskaču, avaj! na humkama starim

Sve sreće moje i mrtva života,

Iskaču seni i plamičci modri,

Ukazuju se život i strahota;

I gledaju me dusi neki bodri

U noći sumnje za koju ne marim,

Davnašnje žudi i pospali snovi,

U trulež trošni pretvoreni davno.

I nose iskre plamenovi ovi,

I pričaju mi moje doba slavno,

Mistično, svetlo,  s nade oreolom

Protkano srećom, preliveno bolom,

U kome trepti san života večna.

I razliva se vazduhom, i moćno,

Nov život misli, ta vizija tačna,

Kroz svest, i nerve, i okrilje noćno.

Život kroz dušu nabujalo struji.

Ja imah vere, i verujem snova;

U mojoj duši pevaju slavuji

Pod hladnim nebom oktobra i zime.

Sanjivo duše melodija nova,

Zvuk drugog sveta, i ja živim njime;

Konture zemnih stvari, sreće, bede,

Pred mojim duhom jednoliko blede.

Mistične seni vuku me u kolo

Što igra iznad groba moje sreće;

I vaskrs svega što sam ikad vol'o

Blista uzdanjem što me opet sreće

Na pragu neba i groba. I struji

Mladosti krv mi po žilama svelim;

U mojoj duši pevaju slavuji

Pod hladnim nebom oktobra i zime.

I nad tim kolom, i nad zemnim svime

Osećam gde se moje biće diže

Drugome carstvu, besmrtnosti duše,

Ljubavlju svojom bez mrlja i griže.

Svetlosni vali svega me zasuše,

I bludim ... Ali ne znam kojem kraju;

Možda gde duše u večnosti staju.

A dole dalek šum sveta što gmiže!

...Poda mnom svet je, s ironijom gledan,

Sa mnogo blata i sa svojom zlobom.

Moj pogled jasan i čistoti predan!

Moj uzor svetli što me čini robom.

Ja opet živim svojim davnim dobom,

Pobeda nada za trenutak jedan,

I trijumf duha nad smrću i grobom!

                       III

Pomiriću se. Ako ležiš mirno,

I s tobom tvoje cveće i lepota,

Mrtva i gorda, kraljica života,

Na tebi svilno odelo prozirno

I veo groba, - jednom, u noć čednu,

Sa bolom duše što tuži i grca,

Ja ću ti doći na postelju lednu,

Ti, mrtvo drago slomljenoga srca.

U haljinama tvojim i u kosi

Pustiću prošli život da nam mine;

Pustiću večnost da nas tako nosi

Neznanom kraju, bledoliki krine.

Nad grobom našim širiće se cveće;

Poklopac neba sanduk nek nam bude;

Bleštaće zvezde, k'o nadgrobne sveće,

Nad rosnom zemljom naše crne grude.

Uvijen voljno u samrtnu tugu,

Sa jednom željom, da sam vazda s tobom,

Leći ću ćutom ukraj tvojih nogu,

Pokriven tamom, ozarenim grobom.

Neću umreti u vlazi i studi,

U grobu tvome, u memli i smradu,

Već s tvojim cvećem, i da ne probudi

Nikad svest nagon životu, i nadu.

I kao uzdah, tuga ovog sveta

Šumeći zrakom nemirno i spretno

Vest smrti naše s bagremova cveta,

Kroz polja, prostor i podneblje cvetno.

             

                   IV

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno

U uskom grobu, istrulela lica;

Ona i ne zna da dolazim verno

Dragani svojoj, uz pevanje tica,

Svežinom noći, pod lepotom zvezda,

Kad instinkt snova mrtvoj dragi kreće,

Kad spava zora i spavaju gnezda,

I bledim mirom uljuljano cveće.

Ona i ne zna da dolazim tada

S ljubavlju, istom k'o što negda beše,

I da je duša dragom grobu rada

Kad blede zvezde s visina se smeše.

Ona, bez sumnje, leži ovde smerno,

S nadama mojim obojenim smrću,

I ne zna da je pohodim još verno;

A žuti crvi oko nje se zgrću,

I piju oči, moje oči sjajne,

I troše telo, iluziju snova,

I snove moje raskidaju bajne,

K'o vetar majsko cveće kestenova.