F.M.Dostojevski- Jadni ljudi

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv!

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako kod mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje.

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo; izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i dokumenat.

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti.

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno!

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.