Iz Kafkinih "Pisama Mileni"

Franz Kafka and Milená Jesenská

(četvrtak)

"...Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u
senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam,
previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo
onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u
krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da
su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i
prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im
je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali
otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost
njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili
deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog,
slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još
nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas
čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma
neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle,
tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna
osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i
plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje
zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi,
to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro
postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne
zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa
naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je
da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj
prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata
za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od
nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da
napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno,
da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red,
kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od
nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza
vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi
se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a
ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako
blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako
smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje
vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to
isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro
promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet
javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k
Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam
Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom
zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još
manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta
viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge
ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek
po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može
više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi
izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego
naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i
progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite
čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju
patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta
do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na
opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog
nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre -
ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne
glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to
Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F "