| Milena Jesenská |
(subota uveče)
"...Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno.
Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo,
značilo bi da se strahovito varam.
Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije
moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog
sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima
papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem,
nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još
gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće
nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu
kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa
svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć,
koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu
na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje
strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas
(jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami),
formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još
sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome,
najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to
stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima
pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta...."
No comments:
Post a Comment