| James Joyce and Nora Barnacle in 1904. |
10. septembra 1904.
Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana.
Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U
neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od
drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo
pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog
toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe,
nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave
ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i
bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se
ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne
vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko
pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći
osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa
mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti
smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema
meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene.
Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se
prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju
iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići
unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da
si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da
mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.
Džim
No comments:
Post a Comment