Milan Rakić -Iskrena Pesma

Milan Rakić (1876 - 1938)

O, sklopi usne, ne govori, ćuti!

Ostavi misli, nek se bujno roje,

I reč nek tvoja ničim ne pomuti

Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim, zanosnim životom,

Da zaboravim da smo tu nas dvoje,

Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,

I život nov i nadahnuće celo,

Nečujno tiho potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako

Čeznem i stradam i ljubim te, mada

U tom trenutku ne osećam tako......

A ti ćeš bedna ženo, kao vazda,

Slušati rado ove reči lažne;

I zahvalićeš bogu što te sazda,

I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

Kako se spušta nema polutama,

Ti nećeš znati što u meni biva, -

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,

I svaki živac rastrese i nadme,

I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja!

Al' ne volim te, ne volim te draga!

I zato ću ti uvek reći; Ćuti!

Ostavi dušu, nek spokojno sniva,

Dok kraj nas lišće na drveću žuti,

I tama pada vrh zaspalih njiva.

Stevo Žigon kazuje "Iskrenu pesmu"  Milana Rakića