"I pre no što sam izgovorio tu rečenicu, već sam se bio malo pokajao. U meni - koji sam hteo da je izgovorim i doživim perverzno zadovoljstvo - neko čistije i nežnije biće bilo je spremno da preuzme inicijativu ukoliko svirepost rečenice učini svoj efekat, i već je prećutno na izvestan način stalo na Marijinu stranu pre no što su izgovorene te glupe i beskorisne reči (šta sam, u stvari, njima mogao postići). Tako da ih je to biće iznutra slušalo sa užasom čim su počele da silaze sa mojih usana, kao da, uprkos svemu, nije ozbiljno verovalo da je moguće da ih drugo biće izgovori. I kako su reči silazile, počelo je da upravlja mojom savešću i mojom voljom, i skoro je na vreme stigla njegova odluka da spreči da rečenica siđe kompletna. Tek što sam je izgovorio (jer sam, uprkos svemu, dovršio rečenicu), potpuno je zagospodarilo sa mnom i zahtevalo da tražim izvinjenje, da se ponizim pred Marijom, da priznam svoju glupost i svirepost. Koliko je puta ta prokleta deljivost moje savesti bila vinovnik strašnih događaja! Dok me je jedna strana navodila da učinim divno delo, druga me je optuživala za prevaru, licemerstvo i lažno dobročinstvo; dok me je jedna navodila da vređam neko ljudsko biće, druga ga je sažaljevala i optuživala me za ono za šta ja optužujem druge; dok mi je jedna omogućavala da vidim kako je svet divan, druga mi je ukazivala koliko je on ružan i koliko je smešno svako osećanje sreće. Pa eto, bilo je, u svakom slučaju, već kasno da se na Marijinoj duši zaceli otvorena rana (a to mi je gluvo potvrđivalo, kao iz daljine, zadovoljeno zlovoljom moje drugo ja, koje je bilo zaronilo tamo u nekakvu smrdljivu jazbinu), da, bilo je već suviše kasno. Marija se, krajnje umorna, ćutke uspravila, dok je njen pogled (kako sam ga poznavao!) dizao pokretni most koji je pokatkad spuštala među naše duše: bio je to tvrd pogled neprobojnih očiju. Odjednom me je obuzela misao da se taj most digao zauvek, i u iznenadnom naletu očajanja nisam se dvoumio da se podvrgnem najvećim poniženjima: na primer, da joj ljubim noge. Pošlo mi je za rukom da me samo sažaljivo pogleda i da joj se pogled za trenutak omekša. Ali iz sažaljenja, samo iz sažaljenja.
Dok je izlazila iz ateljea, još
jednom me je pokušala uveriti da se ne ljuti na mene, i ja sam zaronio u
potpuno odsustvo volje. Nisam znao šta da radim, stajao sam nasred
ateljea i kao budala gledao u jednu tačku. Dok odjednom nisam shvatio
da je trebalo da učinim masu stvari. Istrčao sam na ulicu, ali Marije
već nije nigde bilo. Pojurio sam taksijem ka njenoj kući, jer sam
pretpostavljao da ona neće ići pravo kući, pa sam očekivao da ću je
sresti prilikom njenog dolaska. Uzalud sam čekao više od jednog sata.
Pozvao sam je telefonom iz jedne kafane: kazali su mi da nije kod kuće i
da se nije vraćala još od četiri sata (upravo od kada je pošla u moj
atelje). Čekao sam još nekoliko sati. Zatim sam opet zvao telefonom:
kazali su mi da Marija neće dolaziti kući do noći.Očajan, izašao sam da
je tražim na sve strane, to jest na mestima gde smo se obično
sastajali i šetali: Rekoleta, Avenida Sentenario, Trg Francuska, Nova
luka. Nisam je nigde video; shvatio sam da je bilo najverovatnije da
sada šeta bilo kuda, samo ne na mestima koja su je podsećala na naše
najlepše časove. Opet sam odjurio do njene kuće, ali je već bilo vrlo
kasno i verovatno se već vratila. Ponovo sam telefonirao: bila se zaista
vratila; ali su mi rekli da je legla i da joj je nemoguće da dođe na
telefon. A ipak sam dao svoje ime.Nešto se među nama slomilo. "
("Tunel")
No comments:
Post a Comment