Polagano sprovod ide . . .
Kiša sipi, prska blato;
Lica vlažna, setna, bona;
Tiho, teško zvone zvona.
Sa pogledom, ko sanjivim
Moja draga bleda, nema,
Ide tako . . . Srovod ovaj
Njenog dragog grobu sprema.
Raka stoji otvorena;
Grobar prima . . . Vrisak, suze;
Po sanduku tutnji, pada —
Tvoju ljubav zemlja uze.
Zaplakati nisi znala;
Bol veliki suza nije
Nikad imo . . ., samo uzdah,
Ili reči i . . ., "prazno li je . . ."
Krst uboden, kuća nova,
Tvome dragom već gotova;
I inače sve se stiša;
Jos promiče, sipi kiša.
I ta kiša otkud danas!
Da l' to nebo plače za nas! . . .
— Oh, što neće uvek liti!
. . . Kako l' će sutra biti . . .
No comments:
Post a Comment