V.P.Dis-POGINULI DOM

RADENKO MIŠEVIĆ (1920-1995) - Stara kuća sa stepeništem

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Odneseni zvuci, miris i dobrota,
Avlija je crna, crna je i streha,
I crna su okna na kući života.

I danju i noću obavija patnja,
Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.
Čini se da i sad tu silazi pratnja
Za šum, čim se javi, da ga vodi sobom.

Dvorištem su kratke i duboke staze
Nepomične senke i duša pustinje:
Kao da čuvari neumorno paze
Da ih ne poseti proleće, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja
Stoje k'o kajanja, kao učenici
Apostola mrtvog, što poraze sanja,
Zemlju koju nose grešni mučenici.

Odajama doma zaborav je seo
Na kolevku praznu i postelju bdenja;
Zidove i slike vuče pokrov beo
S nameštajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kući smrti:
Nagoveštaj reda, uspomene blede,
Odmor i pregnuća, odaje i vrti,
Duh života kobnog, i još ruka bede.

U tome dodiru tišine umorne
Izgleda da tu se ipak neko krije
Je li to obmana vizije sumorne,
Il' časovnik smrti što bez srca bije.

Ja znam ovu kuću, i čija je bila,
Znam je po poretku, propasti i boji.
Znam je, što na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.


Srpski kniževni glasnik
Knj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940