R.Drainac - "Ma Bohème"

Ukorak, mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.

O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!

Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,

Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;

Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod

bogataških zastrtih prozora!

A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu

Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.

I sat kašlje sa tornja katedrale,

O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem

izašao iz kafane;

Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.

O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane

Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!

To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače

noć da rasani,

Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;

Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,

Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice

Izobličeno od potucanja i bola!

A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,

Čežnje za daljinom,

Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;

Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,

Jeseni Pariza, noći Firence,

Sa čudnim srcem gordog Peladana!

A stara stričeva violina pokidanih struna

Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!

I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,

Stari uput mornarske astronomije,

Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra

polaze iz Liverpula,

Jedna ispijena boca rakije

I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi

umesto abažura.

A šta je najbolnije,

Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag

Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i

Melanezijski arhipelag!

Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u

sanjarijama ispisan je životopis moj.

O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,

Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;

Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,

Kao čadsko jezero osećanja čista,

Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije

trebalo nikad ništa da napiše,

U Adamovom kostimu bez smokvina lista.

O ne! Živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.

Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,

Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno

Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

1927.