Меша Селимовић - Тврђава

"Promenaders" by Claude Monet

"Први пут сам све ово испричао једној дјевојци, и први пут овако, у некој вези, од почетка до краја. Тако сам и сам себи сложио разложну причу, која се дотле губила у комешању одвојених дијелова, у магли зебње, у неком збивању ван времена, можда и изван неког одређеног смисла, као тежак сан који не могу ни да прихватим ни да одбацим. А зашто баш њој, и зашто о овоме, нисам могао ни сам себи објаснити. Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а слушање је важније од разумијевања.

Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самоме себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути неким дијелом слике који се наметне, тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнавања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је неопходна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.

А она је жељела, и више него што сам се надао. Док сам причао, с њеног лица је нестало ведрог израза, који ме можда и навео на неочекивани разговор, а замијенило га нешто ненадно зрело, и тужно. Рекла је само: - Боже, како су људи несрећни.

А ја се тога нисам сјетио, иако ми се чини да сам управо о томе мислио. Мисао није нарочито дубока, ни нова; то људи говоре откако су почели да мисле. И није ме толико изненадила мисао, иако је нисам очекивао, већ увјереност с којом је изречена. Као да је отворила свој најтајнији претинац, откривши се преда мном, откривши се први пут пред ма ким, тако, до краја. И био сам срећан што сам макар на нешто у другом човјеку наишао први пут, и само ради мене.

Име јој је Тијана, кћи је покојног Миће Бјелотрепица, хришћанина, убијеног руком непознатих и непронађених убица, прије двије године, кад је с ћурчијском робом пошао на вашар у Вишеград. Власти нису ни дуго ни пажљиво тражиле убицу, по чему се могло закључити да нису чезнуле за истином, или су је знале, па су пустиле да све покрије заборав.

Све необично, све како не треба.
Али нисам ни ја бирао прилике, нису ни прилике мене:
сусрели смо се, као птица и олуја."