Sima Pandurović - Vekovi

by Delapoer Downing

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma

Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,

Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,

Duša krupnog, starog haldejskog pastira,

Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k'o u drevno vreme

Obala modrim osveštanih voda,

U časima vere mistične i neme

Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,

Orkan divlje strasti što urla i mrvi,

Kao divlje horde; u požaru krvi

Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,

Svirepost spram slabih, spram dece i žene;

U gordosti ovih kratkih, burnih časa

Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,

Prelije u sjaju mesečine mlake

I ljubav i nade mnogih miliona,

Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali

Živeti bez glasa, bez slave, i sami,

Voleli sve lepo, trpeli i pali

Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre

I istočnu radost, i ljubav i strasti

Gospodara starih ponosne Alhambre

Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,

Prolaze junaci s Gospodnjega Groba

U zamkove svoje gde kandila gore,

S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka

I plemići gordi u svili i čipki;

Ja živim za trenut sred raskošna jeka

Vremena Vatoa, menueta gipki'.

I tada se javi huk ogromnih masa,

Silueta oštra bledog Robespjera,

I buntovni protest tribunskoga glasa,

I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,

Strašću sviju gordih, velikih i skromnih

I punim životom velikih vremena

U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme

Bezbojno, sivo, i u njemu duše

Skomračne, sitne, pakosne i neme,

Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,

Gde je sve jadno, sve "sredina zlatna",

Gde se, poput starog i žalosnog klatna,

Klatimo lagano, monotono, tužno.