Zagreb, 25 /V 1901.
Draga moja Milko,
Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo;
očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to
teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog
stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe
zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako
ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe
odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim
danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti
napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim
moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća
tvoja – to je sreća moja.
Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj
sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i
mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto
preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i
sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na
vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se
razgovaramo, grlimo i ljubimo…
To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran
postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla
opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto
doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim
poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja
tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš
onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je
svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.
Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar
položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po
zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci
otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i
ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda
je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin
profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim
vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim
haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.
Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati,
jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to
pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca
obijati tuđe pragove.
Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš
pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe,
pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života
za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj
narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se
kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge
sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.
Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi
jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u
man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.
Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!
Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.
Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.
No comments:
Post a Comment