Danilo Kiš, Pohvala spaljivanju (1957)

Spaljivanje je neminovni pratilac svakog stvaralaštva. Da li je to uspon ili pad? Depresija ili stvaralački akt? Šta se krije u tom sadističkom i u isto vreme sentimentalnom samouništenju? Stajati nad pepelom svojih misli, nad svojom lomačom kao Veliki inkvizitor i gledati plamen na kome izgara deo nas samih. Te su lomače duha – ma koliko to izgledalo kontradiktorno i apsurdno – lucida intervalla stvaralačkog zamaha, zvezdani časovi umetnika, trenuci najviše inspiracije i, u isto vreme, depresija i ludilo, ali uvek uzvišeni stvaralački trenuci. To su luke iz kojih se plovi nadaleko. Rasterećenje balona od suvišnog balasta da se digne još više: u stratosferu, u novo, nepoznato, neviđeno. To su raskršća, obračuni sa sobom i sa svetom. Sa svetom u sebi i oko sebe. Umiranje i rađanje. Jer kao što život nosi u sebi klicu smrti, tako i smrt nosi u sebi klicu novog života. To je veliki, večni ritam sveta. Dijalektika stvaralaštva. Posle spaljene pesme napisaće se bolja, ili se neće uopšte napisati. Jer spaliti nešto nama tako blisko, nešto što je deo nas samih, nešto što je godinama bilo sraslo za nas, što je lučilo naš duh kao što školjka luči biser, što je bilo naše gledanje na svet, naš cilj i napor, i odjednom, u jednom lucidnom trenutku, uvideti da je sve to bila naša dobra zabluda, naša velika obmana, i raskrstiti s njom hrabro i odlučno, to je – stvaralački fenomen. Nemati moći da u jednom trenutku zapalimo lomaču pod sobom – to je znak pasivnosti. To je umiranje. A smrt je u izvesnom trenutku najveća afirmacija života.