 |
| Jovan Dučić (levo) i Milan Rakić (desno) |
Ja imam časove dugog očajanja,
Beznadežne tuge, obmana, i jada;
Ja imam časove kad se slatko sanja
I požudno želi i blaženo strada.
Ja imam časove čedne, krotke, smerne,
Kad čistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj dusi, pobožne i verne,
Zašumore himne, pohvale i nade.
Jest, duša je moja ko kutije stare,
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene sveće i za bližnje svoje.
Pokolenje svako, veliku il’ malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mržnju, pogrdu il’ hvalu,
Osmeh ili otrov i žaoku svoju.
Sad kroz žile moje struje krvi razne,
Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim,
I koračam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!
Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji više nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il’ spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve!
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene sveće i za bližnje svoje.
Pokolenje svako, veliku il’ malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mržnju, pogrdu il’ hvalu,
Osmeh ili otrov i žaoku svoju.
Sad kroz žile moje struje krvi razne,
Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim,
I koračam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!
Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji više nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il’ spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve!
No comments:
Post a Comment