V.P.Dis:Kako mi je

Edvard Munch. Anxiety, 1894.
Munch Museum, Oslo

Od nekoga doba izgleda mi kao
Da će se moje zamutiti oko,
Duša i želje i sve što sam znao
Gubi se,pašće u mračno, duboko.

Miran sam..ni trun srdzbe ili čega
Što pravi smešnim nemoćne i jadne,
Smrt, večno živa, budućnost je svega –
Sveg što rođenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vođena strašću koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost življaše u meni,

Smejah se često, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji obličja nam sazda
Učini sramno,kukavičko delo.

I pričah sebi da ću jednom moći,
Sa mišlju koju veličina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noći,
Videti prostor i večnost kakva je,

I da ću otud trag bezumlju znati,
I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,
Čije je vreme, ko je Bogu mati,
Našto je život i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,
Sipaću misli što naš razum prže –
Trešće se večnost i pučina plava,
I svi atomi koji svetlost drže.