F.Pessoa

                                                                                                                   



A.F.Pessoa

*

Kad trava poraste iznad moga groba,
Nek to bude znak da me sasvim zaborave.
Priroda se nikada ne seća, i zato je i lepa.
A ako osete bolesnu potrebu da "tumače" zelenu travu iznad moga groba,
Recite da to ja nastavljam da se zelenim i da budem prirodan

*

Ako je za svaku stvar neki bog nadležan
Zašto ne bi postojao jedan bog i za mene?
I zašto ja ne bih bio taj?
Bog je u meni oduhovljen
Jer ja osećam.
Jasno vidim spoljašnji svet -
Stvari, ljude, bez duše.

*

Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah uživam što u hodu vidim sve.
Čak i njeno odsustvo sa mnom u korak ide.
A ja je toliko volim da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i snažan sam kao visoko drveće.
Al ako je vidim, uzdrhtim, i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.

*

Nije samo tuđa mržnja ili zavist

Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli

Jednako nas sputava ljubavlju.

Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih

Osećanja, steknem hladnu slobodu

Pustih planinskih visova.

Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće

Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,

Čovek ravan je Bogovima.