F.Pessoa: XLIV / XXXIX

A Wheatfield, with Cypresses, 1889. by Van Gogh

XXX

Ako bas hoćete da imam neki misticizam,
u redu, imam ga.
Ja sam mističar, ali samo telom.
Duša mi je prosta i ne razmišlja.

Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna.
Da se živi i o životu ne razmišlja.

šta je Priroda, ne znam: ja je opevam.
živim na vrhu jednog brega
U kući okrečenoj i samotnoj,
i to je moja definicija


XLIV

Probudim se noću iznenada,
A moj časovnik sav prostor noći ispunjava.
Ne osećam prirodu napolju.
Moja je soba nešto mračno sa zidovima nejasno belim.
Napolju je neki mir kao da ništa ne postoji.
Samo moj sat nastavlja da se bučno oglašava.
I ta stvarčica sa zupčanicima što stoji na stočiću kraj mog uzglavlja
Guši svekoliko postojanje zemlje i neba...
Izgubim se načas u razmišljanju šta bi to moglo da znači,
Ali se brzo prenem i osećam kako se smejem u noći krajičkom usana,
Jer jedina stvar koju moj sat znači ili predstavlja
Ispunjavajući svojom sićušnošću ogromnu noć
Jeste upravo taj neobičan utisak da on ogromnu noć
Svojom sićušnošću ispunjava...

"Starry night"  by Van Gogh

XXIX
Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem.
Menjam se, ali ne menjam se mnogo.
Boja cveća nije ista kad sija sunce
Ili kad neki oblak prođe
Ili kad se spusti noć
I cveće poprimi boju senke.
Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće.
I zato kad izgleda da se ne slažem sam sa sobom
Osmotrite me dobro:
Ako sam bio okrenut nadesno,
Sad sam se okrenuo nalevo,
Ali to sam i dalje ja, čvrst na svojim nogama -
Uvek isti, hvala zemlji i nebesima
I mojim očima i načuljenim ušima
I prozirnoj jednostavnosti moje duše...