Noću ljubljena, veži svoje srce za moje
I neka zajedno u snu razbiju tmine
Kao dvostruki bubanj, boreći se u šumi
Protiv gustoga zida okupanog lišća.
Prolazu noćni, crna zeravo sna
Što hvataš niti zemaljskoga grožđa
Tačnošću nekog neredovita voza
što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano.
Zato me ljubavi, veži za čisti pokret,
Za postojanost što kuca u tvojim grudima
Krilima nekog labuda ispod vode,
Da bi na zvezdana pitanja ovog neba
Naš san odgovorio jednim jedinim kljucem
I samo jednim vratima koje zatvori tama.
No comments:
Post a Comment