Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vređa i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne neviđene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.
No comments:
Post a Comment