Razmrsio sam sobu gde spavam, gde snivam
Razmrsio sam polje i grad gde život provodim,
Gde svetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gde sunce izlazi, gde snivajuć bdim.
Svet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomešanim naborima.
Ništa ne odelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se volelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.
No comments:
Post a Comment