Bodler - Nakit

by Isidore Alexandre Augustin Pils

Dragana beše naga, ali je, znajući me,

zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice

likovalo je gordo, sve ozareno njime,

srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,

taj svet što se metalom i kamenjem preliva

ushućuje me, i ja volim besno i strasno

stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanu je tako ležala, sasvim gore,

i smešila se milo onome kom se dala -

ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,

što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,

sanjalački je razne zauzimala poze,

i nevina je ova i pohotljiva igra

krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,

glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,

tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;

a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene

bližili su se da mi dušu iz mirovanja

trgnu i da je smame s kristalne one stene

gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka

kao da neki novi crtež spoji:

struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.

Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,

jedino još je kamin po našoj sobi sjao

i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,

njenu je ambra-kožu krvlju obasipao