Bodler - Alegorija

"Woman Lying on a Couch",1829.
by Joseph-Désiré

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandze ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledaće, ko novorođenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.