M.Nastasijević:iz LIRSKIH KRUGOVA - Večernje (drugi ciklus)

LJILJANI

Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.

Putuju nasmehnute
za nečim što su snile.

Sam ja.
Tople poniru reke.
Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

Šta li se njima snilo,
pa teku nasmehnute
u tamni dol?

Sam ja.
Nastajem čudno
iz ovog nestajanja,
snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

VEČERNJA

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.

Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.

Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.

ČESMI KRAJ PUTA

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Na zov moj bistri,
kad zorom odvijuga,
tuga se rumena s večeri
otud oglasi, sejo.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.

Po bledu za noć sahranim,
ili to utrne srce
za dalji nekud poj.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Bliži se, preboleću.
Ni vlakna sebe
zemlji u rastočenje.

Znaćeš me, sejo, kad s večeri,
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.

POZNOJ

Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.

I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.

Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.
          —
Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al' gnjilu moju
evo, rastočila put.

Iz tri što zadadoz rane
prozrem, već lopiš u mir.

Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.

SESTRI U POKOJU

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

Ruže što u muci,
da umine, vezla,
k'o mrlje krvi na zidu
tamom lape.
Prisluži, mamo.

U kutu gde bona pevušila,
na stručak nade kad mirisalo,
žica je, ču li, prsnula.
Prisluži mamo.

Ni tamo, seni, zar pokoja,
no pokoj tražiš međ’ nama,
nedužnu gde te bolelo,
sejo, gde bela prominu.

Il' se od bola posvetlila,
po kap nam ulja za lek iz neznani,
miljem da svetli kandilo,
bol tvoj gde živ još ostao,
sejo, gde bela prominu.

Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.