Milan Rakić-Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče! Ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo;
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege, i studene noći.
O, kako te žalim! - Gle, suze me guše,
Olišena sudbo svih života redom! -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreci teče.
Ali bič fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O! k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!...

Pusti snovi!... Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir:
Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!