 |
| The Scream by Edvard Munch |
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast, kô iz crne priče,
I oči njene sa pogledom žučnim,
I glas promukli, što smrt samo kriče,
Osećam često, u satima mučnim,
Jezivu sablast kako propast plete
Za narod što je iz svoga stradanja
Podigô presto otadžbine svete,
Oltar slobode i nebo nadanja.
Jeziva sablast propast njemu plete.
Ja vidim danas, pri pojavi svake
Nevolje, da se iz podzemnog mraka
Zao duh diže, kô mrtvac iz rake,
Nad zemljom bola, kolevkom junaka.
Ja vidam danas, pri pojavi svake
Nevolje koja divan narod prati,
Veliku neman koju dade tama,
Što zna da rađa kô prokleta mati,
Izume pakla i plodove srama,
I još nevolju koja narod prati.
Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje sve idu protiv jednog grba,
I na podlosti što uporno gaze
Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.
Ja mislim dugo na podzemne staze,
Koje podiže jedna ruka vešta,
Velika avet, monarhija stara;
Koje podiže Beč i bludna Pešta:
Dva crna gnezda beloga vladara.
Koje podiže Beč i bludna Pešta.
Ja znam da sila prolazna će biti,
I da će zaći borbe i svi krici.
Da se budućnost neće dugo kriti,
Da moju zemlju predvode vojnici.
Ja znam da sila prolazna će biti.
Da idu dani i bolja vremena,
Da će propasti ta otrovna neman,
Što davi narod i mnoga plemena,
I da je došô, da je već tu zeman,
I novi dani i bolja vremena.
No comments:
Post a Comment